Rane

large

Razderane utrobe hodam iza brata po cestama gradske periferije i nosim na ramenu fotografski stalak, aparat i još koje šta. Šutim i ližem nevidljive unutarnje rane različitog porijekla. Izvana hinim ravnodušnost. On o svemu tome ne zna ništa.

– Ajde me sad slikaj, ovako tu, ja ću hodati prema tebi.

Nisam se bunila, otupjelih osjetila i udova, učinila bih bilo što. Namještam stalak, aparat, objektiv….napravim par snimaka onako kako je tražio. Nisam pitala zašto mu je bitno da hoda dok ga slikam.

– Daj da vidim…- kaže on i uzima aparat. – Ajde, sad ću ja tebe!

– Joj, nemoj, daj….nisam baš danas…

– Ma što ti fali? Ajde, moraš vidjeti učinke fitnessa – kaže i smije se.

Pristanem, bezvoljno. Sad i ja hodam prema objektivu. Ima nečega u tome.

– Jao, strašno….vidi ovo…- rezignirano pregledavam slike.

– Ma što?! Što sad tu ne valja?!

– Nisam baš  nešto danas…gle mi kosu…

– Ma to je sve do svjetla, gle, na slici se ne vide ove tvoje kovrče…

– Nisam baš nešto zadovoljna sama sa sobom danas..

– Daj prestani, što ti fali, gle, baš dobro tu izgledaš ….Ali stvarno nemaš razloga…Nikakvog…- kaže nešto tiše i sporije.

Zašutim. Krećemo dalje.

– Daj, ja ću ti nositi tu torbu…teško je to.

– Mogu ja sama, nije teško…

– Daj mi bar nešto…ajde. Ne moraš sve sama…

Uzima stalak i nosi ga cijelim putem natrag.

Niti ne zna koliko me dirnuo.

Niti ja ne znam zašto.

Advertisements

One thought on “Rane

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s