Kad ne ide pa ne ide

Buđenje u mokroj pidžami trebao je biti znak. Nisam ga shvatila ozbiljno. Pogledam kroz prozor – prekrasan, topao, sunčan dan. Pretopao. Moja 4 sloja odjeće na neočekivanih +20 u siječnju su trebali biti drugi znak. Niti njega nisam uzela za ozbiljno. Samoinicijativno se pridružih najstarijoj prijateljici u šetnji sa njenom, često ćudljivom, 2-godišnjom kćerkicom. Zaplakala je čim me ugledala. Nakon što smo je jedva odobrovoljile, naša je šetnja trajala  ravno 7 minuta, a da smo mogle ostaviti trag, on bi izgledao ovako:

Image

Naime, mala je, eto baš danas, odlučila biti cendrava i neispavana. Izletilo mi je da sam i očekivala nešto slično, a najstarija prijateljica je s negodovanjem u glasu primijetila da nisam u pravu. U redu, pomirljivo nastavih, ja uvijek naletim kad mala ima loš dan, valjda. Krivo. Opet. Brzo se pozdravismo i ostavismo druženje za neki drugi dan, kad bude bila bez maličke, skoro mi je izletilo, ali ugrizla sam se za jezik na vrijeme.

Nema veze, prrrreeeeekrasan je dan, nastavit ću sama, fotoaparat imam sa sobom, čak njih tri, hrpa motiva čeka da bude zabilježena…Sve. Tri. Baterije. U. Sva. Tri. Aparata. Su. Se. Ispraznile. A  za njima je to učinila i guma od bicikla. Stvarno se nisam tome nadala od nje. Mislim da se tako brzo ispuše.

Nastavljam dalje, sve je ok, prošetat ću, divan je dan. Guram bicikl, sa tri neupotrebljiva fotoaparata u košarici, prazna guma škripi u iritantno skladnim intervalima. Vruće mi je. A, pekara! Trebam kupiti kruh. Guram bicikl u prastari stalak i pri tome gumom očešem slučajnog prolaznika na čijoj je nogavici ostao prašnjavi trag. One gume koja nije prazna. Ružno me pogledao i nervozno u hodu nastavio čistiti zaprljane hlače. Nije ništa rekao. A mogao je reći puno toga. Okrenem leđa i iza sebe čujem lom. Bicikl i stalak na podu. I sva tri aparata. Stalak to ipak nije izdržao. Jedan bicikl sa tri prazna aparata u svom okviru. Drhtavim rukama pružam novce prodavačici u pekari i iza sebe začujem poznati glas:

“Jedan kukuruzni, molim.”

O ne. Veterinar kojeg izbjegavam. Shvatim da je svjedočio svemu što je prethodilo ispred pekare. Zgrabim svoj kruh, ne okrećući se i brže-bolje nestanem.

Sunce prži. Guram bicikl s praznom gumom i 3 (tri!!!) prazna aparata. Guma škripi. Vruće mi je. Auto nervozno trubi psu lutalici vrlo eklektičnog izgleda, koji prelazi cestu na neoznačenom mjestu. A zebra mu je 5m udesno!!

Niti njemu očito nije neki dan danas.

Mislim psu.

Advertisements

3 thoughts on “Kad ne ide pa ne ide

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s